Kupovina ili uradi sam? Da li je bolje razvijati istraživačke i razvojne aktivnosti interno? Ili ubrzati tehnološku tranziciju sticanjem postojećih veština na tržištu? To je još uvek. Koja je najbolja alternativa za italijanski automobilski sektor u pogledu 2035. godine?
Odgovor iz Banke Italije je nedvosmislen: potrebno je „intenzivirati spajanja i preuzimanja “. U suprotnom postoji rizik da se „izazove zastoj u italijanskom automobilskom sektoru u odnosu na evropski i da se odrazi na tržišne udele nacionalna preduzeća“.
Ova sinteza podataka o automobilskoj industriji sadržana je u veoma detaljnoj publikaciji (42 stranice, sa tekstom na engleskom) koju institut via Nazionale ugošćuje u svojoj knjizi Pitanja ekonomije i finansija, pod naslovom „Analiza zelene tranzicije: slučaj automobilski sektor’ .
Učite iz prošlosti
Tekst, koji su uredila dva istraživača, Andrea Orame i Daniele Pianeselli , istražuje reakciju italijanskih kompanija nakon „zelenog šoka“ (Dieselgate) 2015. godine, a sadrži i predloge za političko upravljanje tranzicijom ka 2035. godini . Evo dela zaključaka ‘rada’:
Naši nalazi takođe mogu biti korisni za informisanje o dizajnu intervencija javne politike. S jedne strane, programi za subvencionisanje potrošača za kupovinu automobila sa niskim emisijama verovatno će koristiti kompanijama koje vode zelenu tranzicionu trku, a ne onima koje zaostaju. Stoga su potrebne brze tehnološke promene italijanskih automobilskih kompanija ako žele da
iskoriste prednosti sadašnje i buduće politike potražnje u Italiji i ostatku Evrope.
S druge strane, poreske šeme koje direktno podržavaju kompanije u zelenom istraživanju i razvoju mogu takođe biti neoptimalan odgovor u trenutnom kontekstu. U stvari, kada su mogućnosti zelene proizvodnje slabe, interni razvoj složenih zelenih tehnologija može biti težak ili dugotrajan. Stoga bi mere politike koje imaju za cilj da podrže partnerstva i spajanja i akvizicije između firmi mogle biti efikasnije od drugih politika u blagovremenom pretvaranju italijanskog automobilskog sektora u novu zelenu paradigmu.
U analizi dva istraživača, veoma evidentan napredak italijanskih kompanija u sektoru u pogledu patenata, pronalazaka i inovacija u vezi sa energetskom i tehnološkom tranzicijom ne bi bio dovoljan da uravnoteži ofanzivu evropskih konkurenata, koji umesto toga dobijaju te poboljšanja kroz aktivnost ‘kupovine’. Dva autora primećuju da:
U poređenju sa evropskim konkurentima, italijanske auto kompanije su značajno povećale napore za inovacije kao reakciju na zeleni šok, ali nisu uspele da ubrzaju tehnološku tranziciju sticanjem postojećih veština i tehnologija na tržištu. Italijanski automobilski sektor je praktično prekinut talasom visokokonkurentnih akvizicija podstaknutih intenzivnom potražnjom za zelenom tehnologijom.Ovi nalazi postavljaju pitanja o efikasnosti italijanskog automobilskog sektora u upravljanju brzim prelaskom na automobile sa niskim emisijama koje zahtevaju evropski propisi .
Ukratko, jedinstvo je snaga . In-house istraživanja, uprkos čuvenom ‘italijanskom geniju’, su duga, skupa i naporna. Toliko da su italijanske kompanije „tek nedavno razvijale veštine neophodne za proizvodnju elektromotora , pre svega kroz internu inovativnu aktivnost“, piše Bankitalia (tačnije, ističu dva istraživača). Bolje onda kombinovati ove napore sa spajanjima i akvizicijama , možda podržanim intervencijama industrijske politike.
