Uprkos tome što je na tržištu od 1978. godine, Toiota Supra coupe je dostigla punu zrelost tek između kraja 1980-ih i sledeće decenije, kada je prekinula sve veze sa Celicom i postala model za sebe. U stvari, Tojota je otprilike deceniju koristila ovo ime za vrhunsku varijantu Celica, koju je u početku razlikovala samo oprema, a zatim postepeno i motori i estetika.
Međutim, između treće serije iz 1986. godine, prve „nezavisne“, i naredne iz 93., postoji dosta razlika zbog kojih svaka prethodna serija odjednom deluje „staro“ i neprivlačno. Počevši od izgleda.
Kratko i “loše”
Toiota Supra MkIV, šifra A80, zamišljena je između 1989. i 1991. godine i nastala je na šasiji Soarer, iz koje potiče i sportski Lekus SC. Za Supru je, međutim, razvijena kompaktnija karoserija , preko 30 cm manja, što je nešto više od 4,5 metara u poređenju sa međuosovinskim rastojanjem od 2,55 metara i koja povećava širinu od preko 1 metar i osamdeset, dok visina ostaje znatno ispod 1,30 metara.
Najbolji video snimci:
3
Ove proporcije su podvučene mišićavim dizajnom , u potpunom kontrastu sa ravnim oblicima prethodnih i sa fiksnim i više ne uvlačivim farovima, dok je unutrašnjost moderna, ali generalno jednostavna kako i priliči emotivnom sportskom automobilu.
Na mehaničkom nivou, ponuda počinje sa 3,0-litarskim šestocilindričnim motorima , ali ponuđene jedinice su nove generacije, u suštini varijante Toiote JZ serije jedinica koju koristi nekoliko drugih Toiotinih i Lekus modela i sam Soarer/SC. Osnovna atmosferska verzija, sa približno 225 KS snage, predlaže se kao osnova na japanskom i severnoameričkom tržištu, kao alternativa verziji sa kompresorom sa dvostrukim sekvencijalnim turbo punjačem.
U ovom slučaju, snaga varira od tržišta do tržišta: kreće se od 280 KS u verziji za Japan do 330 KS u onoj za Evropu, sve u kombinaciji sa novom generacijom Getrag šestostepenim manuelnim ili četvorostepenim automatskim menjačem. Brzina u svakom slučaju prelazi 250 km/h , a ubrzanje od 0 do 100 km/h zaustavlja sat na 4,6 sekundi. Turbo modeli takođe imaju veće točkove sa 17″ felgama umesto 16″, kako bi napravili mesta za veće, snažnije kočnice.
Štaviše, usvojene su mnoge mere kako bi se smanjila težina i dala bolja ravnoteža automobilu: hauba, krov, prednji poprečni nosač i neki delovi kao što su uljne korice motora i menjača su napravljeni od aluminijuma, ruke vešanja su kovane, pa čak i volan je napravljen od magnezijuma, dok je rezervoar od plastike.
Kao posledica toga, uprkos tome što ima veće kočnice i više funkcija, automobil teži skoro 100 kg manje od prethodne generacije : u zavisnosti od verzije kreće se od nešto više od 1.450 kg do oko 1.570 kg i ima skoro savršenu raspodelu težine sa 51% mase teži napred i 49% pozadi, što kod modela sa automatskim menjačem dostiže 53/47.
Supra je definitivno izašla iz proizvodnje 2002. godine, iako više nije bila dostupna u Evropi krajem 1998. pošto ažurirana verzija turbo motora koja je bila jedina opcija na Starom kontinentu nije uvezena.
